For the boy from my past
Prošlo je neko vreme od kada sam te videla. Otkako sam te napustila. I dalje nas svuda vidim. Dok ovo pišem, okružena sam papirima i knjigama. Opet sam u školi, da sebi stvorim život. Tamo gde se ne moram nikome pravdati Gde im ne moram objašnjavati. Ipak, dok napredujem unazad, vraćam se u period prošle godine.Naše godine. Tvoje lice mi je tako prokleto jasno u glavi. Čak i dok se zaljubljujem u svog trenutnog partnera, čak i dok sam šetala ovom novom teritorijom sa tim novim čovekom, mislim na tebe. Mislim na to kako bismo se ljubili, kako bismo razmenili dva-tri pogleda koje niko sem nas nije primećivao. Mislim na naših par dana veze koji su tada za mene bili ništa. Nisam te volela tada. Ušla sam u vezu kako bih prebolela ljubav koja me je zadesila nešto malo pre tebe. I godinu dana, eto, nisam razmišljala o tebi. Nisam te se čak ni setila. Onda, kao grom iz vedra neba, došao je dan kada si mi se uvukao pod kožu iako si bio daleko, iako odavno više nisi moj, iako odavno više nisam tvoja. Zapravo, ovo je prvi put da sam počela da te volim. Budala sam. Nisam te volela dok si bio tu, bio si mi tada samo neko ko će zalečiti već postojaće rane, dok sada, eto vidiš, ti si postao jedna nova, duboka rana. Rana koja se svakim danom sve više i više približava srcu. Razmišljam i dalje, kako se to desilo? Zašto sam počela da te volim i kako je to moguće. Zašto posle toliko vremena ne mogu izbaciti tvoj lik iz glave. Zašto ne mogu da prestanem da mislim na onaj naš poljubac koji za mene tada nije značio ništa. Zašto sada znači? Prokleta da sam, kako sam te zavolela po prvi put u pogrešno vreme? Kako? Nije bilo lako. Znajući da si nastavio dalje i da sam ja, ona koja je otišla, i dalje borim da omekšam ivice našeg sećanja. Moj novi dečko, on nije savršen. Ne seća se stvari koje sam mu rekla kao što si to ti radio. Čak se sećaš koliko sam te puta pozvala kada sam želela da ti kažem da raskidamo. Ne hvata me za ruku, nema ono tvoje uzbuđenje i ljubav u očima. Oh, koliko sam volela da se uvučem u nas dok smo zajedno istraživali nove svetove rečima beskrajnih stranica. Ali prihvata me. Pravu mene. Moja promašena, anksiozna unutrašnjost, suprotstavljena glasnoj, živoj, strastvenoj spoljašnosti. On vidi moju svetlost i hrani je. Moja briljantnost ga ne plaši- on u njoj uživa. Delovi i delovi mene koje sam sakrila oko nas, moj nežni i dragi bivši, svi su delovi koje on voli. Zaživela sam s njim na način na koji nikad ne bih mogla potpuno procvetati sa tobom. Ti si se plašio ovih delova mene. Aspekti mene koji su druge zbližavali, koji su ljude uveli u moj svet. Bojao si se da me ne možeš zadržati. Tako sam se sakrila od tebe, jer sam te volela. Htela sam da se brinem za tebe, da te štitim. Trebala mi je godina da shvatim da sam, dok sam te štitila od sebe, gubila. Često me pitaju: kako sam te mogla ostaviti, kad očigledno još uvek postoji toliko ljubavi prema tebi? A nisu ni znali da te tada, dok sam te ostavljala, zapravo nisam volela. Bila sam užasna. Sada kažnjavam sebe zbog toga. Kažnjavam se patnjom i bolom od kojih ne mogu pobeći. Kada dođu večeri poput ove večeras, kada klasična muzika nežno svira upaljena na kompjuteru, a nebo je mekano i ružičasto, ne mogu odgovoriti na to pitanje. U noćima kao večeras, kad vetar nežno duva i raznosi pramenove moje kose dok mi mislila prolaze slike našeg prvog i poslednjeg poljupca, mogu samo da kažem: ponekad, da bi odrastao, moraš da razbiješ sopstveno srce i počneš ponovo. Kada me ljudi pitaju kako sam te prebolela, moj odgovor je: nisam. Nikada te nisam ni volela. A sada, nisam sigurna da li im mogu dati isti odgovor. Ali moje srce i moj pogled na svet su se proširili. Nedostaješ mi, da. Ali ja se u svaku interakciju dublje zaljubljujem u svog trenutnog partnera. Čovek koji me izaziva, koji nalazi blaženstvo u mom rastu. Ko ne traži da svoje reči kažem sa pristojnošću, ko ne oseća zavist zbog mojih prijateljstava. Ko ne oseća da ima pravo da me poseduje. Ne možemo zajedno ići na velike avanture. On možda ne čita knjige sa mnom ili se seća detalja svih mojih priča. Ali on vidi pravu mene. I voli me takvu kakva jesam, a ne onakvu kakvu on želi da budem. Biti sa nekim ko me prihvata je najviše oslobađajuće iskustvo koje sam ikada imala. Iako mi nedostaješ, ne mogu žaliti što sam te napustila. Otpuštanje sebe od nas takođe je otkopčalo delove mene koji su se, jednom oslobođeni, rasprsnuli poput rastućeg feniksa da bi me uveli u život kakav nisam mogla ni da zamislim. Iz ljubavi za koju nisam mislila da je moguća za mene. A ovaj život, ova ljubav, vredi svake suze koju bih prolio nad nama. I ne mogu reći da mi srce nije zaigralo juče 11.5.2020. kada sam čula da si me zaista voleo i da ti je žao što mi nikada nisi dao priliku. Žao je i meni. Ne mogu te tražiti nazad. Ne mogu te naterati da se vratiš. Ne želim. Možda i vidim ljubav koju si vešto pokušavao da sakriješ juče, ipak su te nebeske oči odavale mnogo više nego tvoje usne koje sam samo jednom poljubila. I to jedno, tada je bilo pogrešno. Nikada nećeš saznati da zapravo svakog dana prolazim mestima na kojima ću te sresti. Barem se nadam da hoću. Samo kako ne bih zaboravila tvoj glas ili tvoje oči. Volela bih da nismo bili toliko nezreli tada. Da smo umeli da cenimo ljubav. Da nismo bili deca. I sada smo, ali kao što si juče rekao "promenili smo se". Tvoje telo jasno mi je govorilo koliko si žudeo da ponovo prisloniš svoje usne na moje, koliko si bio nervozan, napet..bila sam i ja. Posle godinu dana stojim naspram dečka kojeg nisam volela kada sam trebala, sada stojim potpuno njegova, i on stoji potpuno moj. Noge su mi izgubile ravnotežu, srce mi je izgubilo ritam, oči su mi izgubile fokus, ruke su mi izgubile osećaj za dodir, glas mi je izgubio staloženost baš kao što sam onoga dana i ja izgubila tebe. A i ne mogu reći da sam te izgubila. Bio si tu, i više nego očigledno moj, ali ja sam fizički pripadala nekom drugom, dok sam srcem pripadala tebi. Napetost i hemija su se mogle seći nožem. Svako bi to mogao da primeti. I mi smo. Možda, negde nekada ponovo budemo bili u situaciji da delimo sve, ali ovoga puta za stalno. Rećiću ti još samo da te volim, iako je sada, verovatno pomalo i kasno za to...
2 коментара
Naježila sam se...Dugo nisam pročitala ovakav tekst,toliko iskren i emotivan,svaka ti čast.Pored svake emocije koju si iskazala,a koje odlično razumem,sve je lepo i umetnički napisano,stvarno nešto što se retko vidja.Valjda kada čovek piše nešto iz duše to i mora da ispadne ovako dobro...
ОдговориИзбришиbeautyqueen000.blogspot.rs
Prelijep tekst, napisan iz srca i sa mnogo emocija. Drago mi je da sada imaš momka, koji te voli takvu kakva si, a opet mi je žao zbog prekida s bivšim, jer se po tekstu vidi da ga voliš. Voljela bih da pronađeš sreću i pravu ljubav, pa sad sa kojim od njih dvojice će biti, ne znam. Nije isključeno ni da ćeš se pomiriti s prethodnim, a opet ni da ćeš ovog, sa kojim si sada, još više zavoljeti. Divan post.💖🥰
ОдговориИзбришиSweet-dreams-14.blogspot.com - novi post